MOJ IZBOR ZA NAJBOLJU PESMU

ПАС, ЊЕГОВ БРАТ И КУЧКИН СИН

Није још прошло, чини се, ни тристо добрих корака од неког крвавог рата, кога су по нечему назвали последњи, а на хоризонту се под великом црном небеском капом појавише нови знаци да су они још живи. Како живи, питају се очевици/неверници? Сви су поубијани, поклани, спаљени, пресељени, расељени, у јаме бачени... Сви до једног, а и тај један је нетрагом нестао...

И рекоше да су их видели, чули, разговарали са њима. О њима су знали све: знано и незнано, оно што је било и што није било, оно о чему се причало и оно што се о њима крило, оно што се видело и што се није догодило, постојеће и непостојеће, могуће и немогуће. Све, баш све. И више од тога! Али, никако се очевици нису могли сложити око простог питања: ко је кога и где први/последњи видео...

А они су једнако режали, вијали и завијали, лајали и облајавали, нападали и уједали, терали и повраћали, загризали и тргали. Баш онако како су то још пре тристо добрих корака покушавали заборавити.

Најстаријем међу њима беше лепо и једноставно име: Пас. Како му и само име доноси био је дрчан и одважан, охол, снашан и прек у одлукама... Једном речју: Био је курчевит. Знао је све и о свему. Ништа потпуно и довољно, ни близу савршеног, али све. Све, да би у сваком тренутку могао да зарежи на свој властити реп, па и да га угризе ако га стигне, чак и да га одгризе, ако би то било на штету његове браће. Само једно никако није могао: није могао подвити властити реп под властиту гузицу и није могао схватити шта значе речи: Подвиј реп!

Његов млађи Брат бијаше стар као и он али је увек желео доказати да је старији и мудрији. Више је лајао и уједао. Изгледао је виталнији и мудрији. Умео је „повући ручну“ пре него се заустави, а што се за ниим дизала прашина, то му није сметало. И заиста, био је мудар. Можда је боље рећи да је био лукав, а онај ко мије мудар, не може бити ни лукав. На своју сенку никада није залајао, чак ни зарежао, мада је од ње увек стрепео. Свој реп никада није јурио и ни по коју цену га не би угризао или одгризао, једино ако је сигуран да би то засметало његовој браћи. Увек се више курчио и умео се боље додвравати комшијама у суседима на које никада није лајао, а никад им није веровао, чак и када им се увлачио у дупе. Тек каткада би нејасно и кратко закевтао, више реда ради него из стварне жеље да нешто учини, знајући да га ти суседи неће зато  огребати по носу. Што се носа тиче, то и није важно јер је нос везан за образ, а како образа није ни имао, за нос није ни марио. Своју охолост и дрскост, као и све зле намере, умео је вешто да сакрива и прикачи их на реп своје браће.

Најмлађи брат звани Кучкин Син добио је то часно име сасвим случајно. Више из ината него из неких других ваљаних разлога. Уствари, сам га је некако одабрао и на њега је био поносан, мада се на њега тешко навикавао. Био је прави циник, заједало и закерало. Чангризало у пуном смислу речи. Непрекидно је лајао и на Пса и на Његовог Брата, мада се са овим задњим слизао и срепио, те је често и своје име заборављао, као и то да је он прави Кучкин Син, па је сам себе често код суседа представљао као да је он мало бољи, паметнији и мудрији Његов Брат, или бар цвет његове умности. Своје властито име и своје ја дао је за бадава само да покаже своји оданост, верност и поштовање. Тако се са Његовим Братом везао репом и никада није помишљао да властити реп угризе, камо ли да га одгризе или подвије пода се. Чак се помирио с тим да он нема властити реп. Када би лајао, што уствари никад није ни престајао, увек се окретао према Псу јер је гузицу већ дао Његовом Брату када се с њим срепио. То га је понекад чинило нервозним, замарало га је и стварало у њему комплекс ниже вредности. Од силног и непрекидног лајања зуби су почели да му се тупе. Почели су и испадати. Његово лајање највише је плашило њега самог и скоро нико више није обраћао пажњу на њега нити је то схватао као озбиљну претњу. Чак се у једном моменту и сам почео страшити властитог лајања и у једном кратком тренутку престао је лајати. Тада се јако преплашио властите тишине, па је са лајањем наставио без прекида, потребе и повода, још јаче и жешће. Себе је убеђивао да ће му то донети корист као и некада пре, за време оног далеког и крвавог рата кога су по нечему прозвали последњи, па и после рата када су га сматрали жртвом. И сам је, међутим, као и његова браћа, знао да је истовремено и жртва и џелат, па није ни хтео ни смео престати лајати знавши да ће сви тада одмах схватити да је ипак био већи џелат него жртва, па му ни ћутање неће добро доћи. Реп је свакако био изгубио, зубе иступио и поломио, своје ја дао другоме...

**********

Тако су у привидном миру живела тројица браће: ни заједно - ни одвојено, ни једнако - ни различито, ни лепо - нити толико лоше колико су казивали, а да не би могло бити и горе. Могло се наставити тако, али би боље било да је другачије. Како другачије, то нису хтели или знали казати, али су се сви слагали у једном: ако не може другачије, може поштено.. Поштено, зна се. Поштено само за оног ко то каже, ко ту идеју први успе пласирати на тржишту нових идеја...

Чак и у ретким тренуцима њихове ћутње, могло би се казати њихове подношљивости, сви су мудро и потајно режали један на другога и по сваку цену покушавали доказати да режи онај други, или је бар он започео, да је он сам миран, безбрижан, спокојан, толерантан и спреман на сарадњу, али мора да се брани, те да је он жртва других лајања, неразумевања и свих злих и подлих намера његове браће и свих паса који су заједно студирали пасологију на познатим пасколошким факултетима, посебно на оним у Пасотамији. Више их је увек нервирало што други покушавају да их мире и уразумљују, него сама чињеница да су природно неразумни, покаткад мало глупави, чешће наивни и поводљиви за туђим мислима, неразумно пркосни и поносни, скоро увек кратковиди, сувише егоисти и ексцентрици који више верују својим заблудама него стваринм истинама, који више из ината мрзе друге него што сами себе цене и поштују, а све то са добро припремљеним циљем да себе промовишу као жртву неразумне, ничим изазване и неоправдане мржње.

Покушавали су доказати да више верују туђим него својим очима и речима и на тај начин постали су прави и неподношљиви шупколисци и дупељупци.

Пасотамија је била њихова заједничка и отворена жеља и волели су је више него властиту отаџбину, чували њене интересе више него властиту домовину, и на тај начин постала им је преча и важнија од властите бабовине и личног поноса и среће. Тако је створено хаотично стање у ком се никада није могло разумети све и до крака. Краја, уствари, овде и није било. Сваки лај је овде постајао сукоб и нејасноћа јер су сви знали да тог краја нема, а да га нема зато што нема ни почетка. И крај и почетак су далеко, тамо далеко где их не тражимо и где их нећемо наћи, тамо где не допиреме, где не можемо стићи, камо ли утећи. Тамо где је свака река Дрина, а све Дрине су криве, и где се сви послови своде на исправљање криве Дрине. Сви су на том мучном послу желели доказати своју моћ. Сви су ту доживели своју немоћ. Онда су напокон схватили да су на том послу искривили кичму, а неки су је, богами, и поломили. Некима је, прича се, и лобања пукла па се оно мало мозга просуло у Дрину. Некима су се ту угасиле наде и све се више јављале жеље да се баш ту истраје, да се баш ту докаже снага и моћ, одважност,  одлучност и општи углед, како би показали пасјем свету да је исправан пут њихове не/правде и њиховог страдања. Све је то покушај да се немоћ  и заблуде прикажу као моћ, као врлине, да се мржња приикаже као љубав.

А Дрина и даље тече како је и текла: крива, поносна, пркосна...

**********

Онда се једнога дана, неке давне године после неког крвавог и дугог рата кога су прозвали последњи, свега  око тристо корака касније, сетише да је криву Дрину, ипак, много лакше исправити него ли је још више искривити. И сви се дадоше у тај најважнији део посла. Треба поново доказати своју генијалност, своју снагу и силу, и непријатељима,  зна се - својој браћи, задати последњи, по могућности смртни ударац. Непријатељи су ту први суседи, комшије, браћа. Они који све о њима знају, и више него постоји и што је казано, они који једнако мисле и никад нико није сигуран да ли је нека генијална мисао истекла из његове главе или из главе неког од његове браће.

Једни су говорили да им је лајање заједничку и једнако, да се једнако чује и разуме, да много личи једно на друго. Други су тврдили да је њихово лајање нешто сасвим друго, да је то само њихово лајање и да нема никакве сличности са лајањем његове браће.

**********

Пас је често лајао, али је понекад и престајао. Режао је често, али је умео и да заћути. Трпео је најгора понижења и сам себе често прекоревао и осуђивао тражећи опрост и за оно што није крив. Није више ни умео ни могао да се брани лајањем, зато је потихо режео и спремао се да, ако затреба, себе зграби за дуги реп, само да другом брату не нанесе рану. Схватио је да је дошло време мирења и подношљивости и било му је на то криво јер је навикао  кроз своју бурну историју све мирове решавати ратом, па ако не иде, започети нови рат, и тако поново и опет. У овом рату, видео је, поломљени су му и они зуби који нису никли, разоружане мисли и намере које није имао и све глупости и глупости његове браће пукле су од његову главу. Тек сад је схватио ону пословицу: Ко с ђаволом тикве сади, о главу му пуцају!

Његов Брат користио је вешто његове глупости, његову преосетљивост на неправду, истинуљубивост и ретко непаско понашање, па је увек углађеним и добрим манирима наученим по упутствима већих паса из бољих пасколошких уноверзитета и факултета, пасоманских академија и школа, издресиран до савршености, показивао осталом пасјем свету своју не/правду представљајући је као своју пасјју правду да би на тај начин стекао симпатије пасје жртве и угрожености. Што је више мржње и властитог злолајања исијавао, постизао је већу цену на тржишту лајања. У ту цену нико није урачунавао цену истине, правдољубивости и историјских чинилаца, јер је  сама истина за њега била болна и срамотна. Знао је да би оног тренутка када пролаје истину, морао престати лајати, а то значи угристи себе за дуги и прљави пасји реп и онај свезани прирепак Кучкиног Сина, морао би оставити и заборавити на пасјалук и јавно се стидити себе. Плашио се, јер није умео да се стиди. Знао је, ако то уради једном, урадио је за сва времена и заувек. Тада би његови врли лајосавезници осећали његову непријатност и сви би без борбе били поражени и у целом савезничком пасјем свету сви би морали подвити репове. То није одговарали ни њему ни њима, јер су сви имали много репова.

Кучкин Син као најмлађи члан тог пасјег света извежбао се да вешто користи игрешке старије браће по матери, оне по замишљеном далеком оцу, те браће по теткама, стринама, непостојећим комшијама и суседима и свима онима који су сличног пасјег рода и племена од прапостанка до ових последњих ратних догађања на свега тристо корака пре, којима су још увек свежа сећања на све пасјалуке и сва пасја прескакала на ком су темељени и потписивани мировни не/споразуми и на ком се документу још није ни шапис осушио. Схватио је на време да је до циља у оним тешким не/временима најлакше стићи ако се склопи ваљан савез са ђаволом и да се с њим репује пред очима целог света. То је најбољи доказ верности и оданости целом псећем свету у сваком пасјем времену. Научио је да је боље режати и лајати на старијег брата и уједати га, јер од ујед ране тешко зарастају, а често су невидљиве. Знао је да се у заносу тог уједања може лако угристи за свој дугачки кудрави реп, што се и догодило оног ратног лета када није умео проценити који је његов реп, а којии реп је Његовог Брата. Сећа се да је тада властити реп више пута морао подвити под туђу гузицу и једва га је извукао, па му се чинило да уместо репа јури своју главу, јер је реп био напола туђи, а за главу свакако није ни марио, сматрајући да је боље да неко други мисли уместо њега, јер је свакако већ паметнији. Своје лајање и злолајање је скоро оставио. Прихватио је лајање Његовог Брата, сматрајући га бољим и исправнијим од властитог, кога никада  није ни имао. Да није било репа Његовог Брата, Кучкин Син би вечито остао јурећи властити реп и не би ни приметио да је рат завршен и да наредни не треба ни почињати. Осетио је сенку старијег брата. Осетио је њену тежину која је постајала све заморнија и неподношљивија.

У почетку је био љубиоморан на Пса, потом на Његовог Брата, напокон на обојицу. Онда се љубомора преточила у мржњу која је бљувала своје отровне мисли. На крају, када га је мрзовоља према њима већ заморила, замрзео је и самог себе. Око себе је осећао властити смрад у који је тонуо полако и бескрајно. Осећао је страх од властитог режања, пролајавања и лајања. Схватио је да је самолајање горе од ичег познатог, јер ко дуго и некорисно лаје, излајаће се, заћутаће и више никада неће бити признат пас. Узалуд ће му бити пасколошке школе и факултети, пасолошки саветници и инструктори, пасолози свих врста и профила. Узалуд му завршени керолошки курсеви и ћуколошке академије... Узалуд му је све кад се суочи са својом пасоманијом и керофобијом. Добро је знао да ће, када се прелије кап мржње, настати поплава. После поплаве следи потоп!. Властита дечица, псићи и псетанца које још није појео, која су случајно претекла од оног рата (На око тристо корака пре, кога су звали последњи), почела су му кезити своја зубиће, плазити своје дугачке језике,, вртити својим кусастим репићима и режати на њега иза сваког ћошка. Убрзо је схватио да има више ловаца него зечева, више пећи него дрва, више гладних уста него ситих, мање паметних и мудрих од оних који упорно и беспотребно авкају, лају, вију и завијају из својих зазиданих авлија ломећи остатке већ изломљених зуба истрошених непрекидним лајањем. Схватио је да његови синови имају више властитих жена него властите деце, више уста  него шапа које их хране, више бола од радовања, мржње него љубави, неспоразума више од разумевања и разума.

Никако није могао да схватио да остаје сам, запуштен и напуштен. Предосећао је да ће, ако се ускоро ништа не догоди, остати на цедилу историје без пасје части и поноса које је замишљао да ће имати. У том пасмишљању утонуо је у кратак лавежни предах.

**********

Пас, не чувши у сваком тренутку нови и жешћи лавеж Кучкиног Сина, помисли да је дошло време новог псомирења и паштовања, међусобног поверења и уважавања, зажали што је прошло време његовог тако дугог лајања, цвиљења, завијања и увијања, што је све то пропало, што је више непотребно и што је то примирје трајало тако дуго.

Његов Брат мудро је прећутао овај минут нелајања Кучконог Сина, брзо је преобукао ново одело збацивши стару униформу, обукао нове ципеле, променио стару истрошену и излајану протезу, мало понаместио пасвату и сео у миру и спокоју да чека нови сукоб за неколико корака касније у коме ће покушати без великог лајања просто да угриза и откида, да намири све оно што раније није успео, што је намеравао, желео а задовољио се само повременим режањем. Чак је морао да режи и на подвијени властити реп.

**********

Дани су тако пролазили у привидном миру. Њих тројица су са својим многобројним потомством досањавали сан о новом долајавању за које никада није касно, пошто је лајање већ било истрошено. Правили су нове протезе, стављали у њих нове, много оштрије зубе направљене од најквалиттнијег нерђајућег челика, Наредили су својим пасостоматолозима да им праве боље и чвршће протезе које ће моћи сами мењати негде на линији сумрака, ако затреба, како би увек и на сваком месту били спремни за нова и још жешћа уједања, болнија и отровнија. Онда су код својих пасофтамолога поправљали старе наочаре, правили нове, боље и невидљиве за старе ране. Помоћу њих би могли читати све оно што није написано, што је написано и већ избрисано, оно што је снимано невидљивим и непостојећим камерама на непознатим местима у времену које се није догодило, а све конкретно, професионално, оригинално, уверљиво и истинито. С тим наочарима су могли да виде и читају непостојеће паскографске знакове и писмо до сада невидљиво и непознато.

Тако су, наизглед безбрижно, чекали сваки нови повод за ново, још жешће и отровније лајање и уједање.

Чекајући, уљуљкани неким необјашњивим дремежом који је истовремено био и радост и задовољство, и сан и јава, нису се осећали ни мирни ни спокојни. Осетили су неку невидљиву сенку која их је ускоро прекрила својом дебелом застрашујућом хладовином. Између себе и недодир неба спазили су огромну отворену претећи шапу познате псолике звери, псоликог старог пријатеља. Осетили су пустињу испод себе, безизлаз из прашуме неостварених жеља, застрашујуће блато и кал који су сами направили и до гуше се у њега ублатили. Осетили су бол крви којом су се до малочас дичили и мислили да је туђа. Видели су невреме у времену, јад и очај уместо благостања, страх од бивствовања и постојања. Схватили су да су заточени у атаре својих неразума, без милости, самилости, опраштања, без донедавне смелости, куражности и оне само њихове курчевитости.

А шапа је прилазила све ближе и ближе. Јасно су видели њене оштре канџе.  Чекали су тренутак када ће се саме зарити у њихове гркљане. Осећали су да се канџе већ стежу...

Узалуд су оштрили своје поломљене очњаке/дераче, правили нове зубе и протезе, узалуд поправљали старе и правили нове наочаре помоћу којих су видели невидљиво и непостојеће. Узалуд су се радовали да ће свако од њих једнога дана, а можда и пре тога, постати најјачи, најпаметнији: пас над псима. Узалуд су прижељакивали смрт своје браће и својих суседа уз дуготрајну и непреболну патњу. Узалуд су живели, надали се, радовали...

Изнад њих налазио се већи пас: Псина! Натпас!

Градо/Италија, пролећа 7520. године

(Ни тристо добрих покака од последњег рата.)

Република Српска није геноцидна творевина

Етничка карта БиХ 2006. године

Да се разумемо: Чедо је добро рекао да је Република Српска геноцидна творевина. Вероватно ни сам није знао колику је истину рекао, само треба ствари поставити на своје место, решење је ту.

Да РС је створена на геноциду, таквом што су они који су чинили геноцид хтели да униште Србе, да Срба нестане, то је тај геноцид. То је истина. Касније су казали да су Срби геноцидан народ. Не, народ никад није геноцидан. Ни Немци нису под фиреровим вођом добили тај епитет. Народи следе вође...

Разлике заиста има између Срба и оних који су хтели да их униште. Прво: Срби (Војска РС) је могла учинити много више зла. Били су боље наоружани, имали су јаче циљеве и мотиве: ОДБРАНИТИ СЕБЕ И СВОЈА ОГЊИШТА од тоталног нестанка. Срби то нису учинили, нису желели, а могли су. Војска РС борила се против две војске, а и против ових који су увезени да чине допунска злодела, па на крају и против НАТО снага... и опет су опстали, верујући у Бога и правду. Друго: Сви ови напред набројани чинили су зверства са циљем проширења територије и стицање богатцтва на рачун Срба и српског народа, док су се Срби борили само за опстанак.

Шта је остало друго неко створити своје органе, своју државу. У кога имати поверење? Зар Срби могу веровати онима који их вековима прогоне. У 20. веку су то чинили три пута. Е, па доста је. Доста и превише.

Нико од Срба не мисли и не изражава да нису чињени злочини. Јесу. Не поновило се. Сребреница је превелики злочин, тачно је, али ни то није геноцид. Зар ниста видели аутобусе који одвозе ненеоружан народ: жене, децу, старце, да их спасе. Ваљда нисте затворили очи пред том истином. За тај злочин одговорни су они који су сад у Хагу. И треба.

И зато кажем: Чедо је случајно изрекао истину, али не ону коју он воли и која је резултат његових сазнања. Изазвао је БЕС И ПРЕЗИР свих истинољубивих и праведних, свих патриота, родољуба, домољуба и отачественика. Ипак, не значи да га треба мрзети. Његов ментални склоп је такав. Погрешни елементи у њему и то је то. Не треба да чуди та чињеница. Треба само размислити ко га плаћа и килико га плаћа, а они исти који то раде одбациће га као подерану ципелу још пре него он то очекује.

И зато кажем: Нећемо Чеду мрзети, можемо га жалити и презирати, то је и заслужио, и ништа више, а то знамо најбоље ми који сми прозерани огњем и мачем из те ГЕНОЦИДНЕ ТВОРЕВИНЕ КОЈА СЕ ЗОВЕ БОСНА.

И да још кажем ово: Не може никакав Чедо на овом свету волети боље и више  ту исту Босну (Босну и Херцеговину и Републику Српку)  од мене.